Featured News

Torma Laslo - MOJI ŠPRINGERI

Star InactiveStar InactiveStar InactiveStar InactiveStar Inactive
 

Kako je počelo

Desilo se tako da sam daleke 1973., kada sam konačno postao „pravi lovac“, član lovačkog društva i ponosan vlasnik lovne karte dobio od jedne poznanice koker španijelku i sa njom počeo lovačku karijeru. I sa ruskom jednocevkom. 

Znate u to doba nije bilo mnogo para ni pasa za biranje.

Posle se kuja naparila i dva šteneta sam menjao za pravu lovačku sačmaricu: mađarsku dvocevku položaru Monte Carlo u 16 kalibru. Koje sreće.

To je bio moj prvi susret sa španijelima. Kuja je imala snažan lovački nagon, sa tipičnom velikom energijom španijela je pretraživala gustiš, samo je bila malo vremešnija i slabo čula. Duge uši španijela često prave problem ako se ne održavaju. Ta njena gluvoća je imala i dobre strane jer se držala blizu mene da me ne izgubi i radila baš pod puškom. Lepo smo lovili, sa veseljem je aportirala. Samo se nekad gubila kada bi je neki trag zaneo i odveo dalje od mene. Ali sam zavoleo njenu dobroćudnu narav i želju da ispuni sve moje zahteve.

Posle nekoliko godina sam postao profesionalni lovac i to ostao do kraja radne karijere. Lovočuvar, poslovođa lovišta, referent za lovsvo. Ali najveći deo lovočuvar jer mi poslušnost i poniznost nisu bile baš jače osobine. I najveći deo života sam proveo napolju, u lovištu, sa psima. Nikada nisam bio bez pasa od kada znam sebe.

Kao mlad lovočuvar sam držao, obučavao i vodio pse u lov. Uvek sam imao više pasa, nekada i previše. I svoje i tuđe. Držao sam, „probao“, obučavao, vodio i lovio sa većinom lovačkih rasa, sem goniča: od poentera, setera, vižli, epanjela, minsterlandera, retrivera, do nemačkih rasa lovačkih pasa pasa. Najviše sam lovio sa kratkodlakim i oštrodlakim nemcima. I danas smatram da im nema premca. Kao „rezervnog kućnog“ psa sam uvek imao oštrodlakog jazavičara. Za jamarenje, pogon svinja i krvni trag. Pitajte Mihajla Hadži Pavlovića.

Znate u to doba se puno lovilo. Lovište u kom sam proveo najveći deo života – Pančevački Rit - je bilo bogato i poljskom i barskom divljači, pa i srnećom, a bilo je i divljih svinja. A imali smo i fazaneriju koja je proizvodila do 50.0000 fazančića, oko fazanerije je vrvilo od fazana, i lovili smo nekada i tu. To je bio početak poligonskog lova. 

Smenjivali su se gosti PKB-a i lovci turisti iz Italije i Francuske. Grupa bi došla u nedelju i lovili bi od ponedeljka do petka, od jutra do mraka. Najviše fazane i divlje patke. Bez pasa se nije moglo, moje je bilo da vodim lovce i pse. Većina lovaca nije imala psa, pa su mojji psi odrađivali posao. A ja sam bio mlad, lud za lovom i voleo sam pse. Živeo sa njima. Sećam se da sam jednog momenta, dok nisam završio bokseve u firmi, držao 11 pasa u stanu od 33 kvadrata. Niti su zaprljali, niti su se potukli. Doduše samo smo spavali u stanu.

Prvi španijel

Krajem osamdesetih godina prošlog veka se pojavila jedna grupa lovaca iz Italije, njih četvoro, koji su lovili sa špringer španijelima. Lovili su svu sitnu divljač. Dolazili su godinama posle, 4-5 puta godišnje, sve do nesretnog rata. Bili su ozbiljni, sistematični i pasionirani lovci. Najviše su voleli prepelice i ostale sitne tice kao i svi mediteranci. Tih godina bi u našem lovištu se odstreljivalo 5 – 6.000 prepelica u sezoni. Ova grupa italijana je svaki dan odstreljivala 100 i više prepelica. Psi su im bili odlični: obučeni, poslušni, bili su „jedno sa vodičem“, odlično kondiciono pripremljeni za lov, neizmerne lovačke strasti. 

 

To je bio moj prvi susret sa špringerima i jednostavno su me fascinirali. Posebno njihova narav – privrženost i energija kojom su lovili. Pa sam posle godinu dve, kada smo se na neki način sprijateljili, naručio od njihove najbolje kuje štene.

Ta kuja, majka mog šteneta, je bila i lepa i radna, što je kod špringera retkost. Poticala je od engleskog mužjaka šampiona u radu i lepoti i italijanske kuje isto šampiona i u radu i u lepoti iz tada čuvene odgajivačnice „di Valmarco“. Kujica je stigla u leto 1995. i dobila ime Bjanka (bela na italijanskom) jer je, iako je bila braon bela preovladala bela boja. 

 

Odmah me je osvojila i počeli smo sa intenzivnim druženjem i obukom. Ja sam živeo u srcu lovišta, pored fazanerije i prilika je bilo napretek, kao i divljači. Te zime je već lovila, u starosti od 6 meseci. Odstreljenog fazana još nije mogla da nosi, nije imala snage, ali bi ga pronašla i poklopila šapama, te čekala da ga ja uzmem. Ali je sledeće godine već postala odličan i pasionirani aporter. Bila je vodljiva i poslušna kuja, sigurna, sa jakim nagonom za lov, ali nije bila „špringer trajler“, nije bila brza kao struja, više temeljna i uvek je radila pod puškom.

Ja sam se, za lovca koji je puno pre toga lovio sa psima koji markiraju – staju pred divljač, brzo prilagodio na špringera, cunjavca koji ne stoji ispred divljači nego je diže. Uvek ste mogli da primetite kada bi osetila divljač: ubrzala bi tempo, skratila pretragu na mesto izvora mirisa, prosto skakutala (spring je na engleskom opruga, feder, skakutanje). Kao mladom čoveku – lovcu koji je puno lovio i bio dobro „upucan“ čak mi je imponiralo da me divljač iznenadi a ja de je oborim dobrim hicem. Jedno vreme sam lovio i sa ptičarima isa špringerima. Nije to bila dobra kombinacija. Špringer bi brzo ukapirao da kada ptičar stane i divljač je tu i dizao bi divljač, ometao ptičara. Tako da sam prešao na špringere.

Drugi špringer

Sledeće godine mi je stigao drugi špringer iz Italije, mužjak Niky, već u godinama, sin šampiona Italije u radu Naro Dellęrisa. Međutim nije se dugo zadržao, već sledeće godine je nestao iz boxa na tajanstven način.

Treći špringer: veliki Maxa

Bjanka je brzo postala moj pas broj jedan i istisnula ptičare iz moje milosti. Bila je veliki ljubitelj vode i lova pataka. I drugi lovci su primetili njen rad i počeli da se interesuju za špringere, a ja sam počeo da tražim mužjaka za nju. 1997. je iz Engleske, zahvaljujući mom prijatelju i velikom zaljubljeniku u lov Milunu Radenkoviću, stigao mužjačić 4,5 meseci Dartine Viktor kome smo dali naše ime Maksa. Otac mu je bio Field Trial šampion Engleske. 

Milun ga je doveo popodne, ja sam proveo sa njim ostatak dana i sutradan, rano ujutro nisam mogao da izdržim, već sam uzeo pušku i krenuo oko fazanerije da vidim kako se Maksa ponaša. I taj mali Maksa je, posle promene sredine i države, vožnje kolima i avionom, maltretiranja na aerodromima, nekolko promena vlasnika, bez „znanja srpskog jezika“ počeo da traži levo desno kao singerica, digao petla, ja ga odstrelio, on otrčao do njega, doneo do mene, pustio i nastavio da traži neverovatnom energijom i brzinom, ne ostavivši ni detalj terena nepretražen. Meni su, što bi rekli „spale gaće“ i topio sam se od sreće. I tako je radio do kraja života. Na svu divljač. To je bio najbolji pas koga sam imao i koga sam video u životu u lovu, a video sam ih mnogo (postao sam i kinološki sudija, te sam dosta i sudio).

Bio je neumoran, energičan, nezajažljive lovne strasti, izuzetno brz (takvo pretraživanje dotada nisam video), pasionirani aporter. Ta brzina kojom je pretraživao teren je fascinirala i mene, i sve koji su ga videli. Na ispitu u Gornjem Milanovcu 1998. godine u proleće me je sudija Neša Davidović sa čuđenjem pitao „Jel on to uvek tako trči ili samo sada?“. Pretraživao je zarasle i teške terene samoinicijativno, ulazio je u kupinjare gde nijedan drugi pas nije hteo ni da primiriše. 

Puno sam lovio prepelice sa njim. Lov na prepelice je odlična vežba za pse i za lovca. Ima puno divljači, ulovi se od 10 do 150 prepelica dnevno, pas se prosto izživi, ne luduje, ima puno prilika za donošenje (i korekciju donošenja), teren je otvoren tako da vodič može kontrolisati kretanje – pretraživanje psa i upravljati njime. Za lovca je dobro što ima više ili puno prilika za pucanje nego u lovu na primer fazana gde ako omanete u dve prilike nema više – te se može opustiti i skoncentrisati na rad psa. Odlična priprema, jer pas ulazi u glavnu jesenju lovnu sezonu u punoj kondiciji i sa (manje više) ispravljenim greškama u radu.

Maxa je najčešće lovio za više lovaca, 4-5, tražio ispred linije na 10-ak metara levo-desno koliko su se široko kretali lovci, dizao prepelice i donosio. Trebalo je energije, volje i kondicije na 30 i više stepeni odraditi dnevno ulov stotinak prepelica, i tako skoro dva meseca.

Fazani su i Maxi i nama u lovištu bili glavna lovna divljač. Već smo počeli sa lovom na poligonima, godišnje se puštalo do 5.000 fazana, trebalo je to odraditi. Zečeve je aportirao od druge godine, kada je fizički stasao. Vodu je obožavao, kao i patke. Terao je lisice, u jednom lovu sa njim smo odstrelili sedam lisica u danu i divlje svinje iako to nije tipično za špringere. Za trščake je bio zakon. 

Puno se lovilo, a njemu je trebalo dva lova da ukapira šta se lovi i kako. Bilo mu je jedino bitno samo da je samnom. Dešavalo se da ja treba da ostanem u lovačkoj kući i da kuvam gulaš. Dam lovcima Maxu na povodcu da ga vode i puste tek kada počne pucnjava. Čim bi ga pustili on bi se momentalno vratio meni. Lov je lov, a gazda je drug i prvi.

Sećam se slike: stanemo da se odmorimo u lovu i okrepimo, teren težak, psi piju vode, leže, a on laje, zove, lovi mu se! Bio je izuzetno inteligentan, ranostasan i lako je učio.

Nisam vodio striktnu evidenciju koliko je razne divljači ulovljeno sa njim, ali je broj blizu 10.000 komada. I to nije lovačka priča, još ima puno živih svedoka. Lovio je 10 godina, a samo smo prepelica lovili do 5000 godišnje, a bez njega nije bilo lova.

Kako je tekla obuka? Prvo bio sam i ja u punoj snazi, lovilo se puno i bilo puno divljači. Nisam se odvajao od pasa, imali smo odličan „kontakt“ i puno vežbali. Špringeri, preciznije cunjavci, su malo komplikovaniji za obuku od markiranata, jer oni ako i nisu potpuno „u ruci vodiča“ kada osete divljač stanu i čekaju manje više vodiča (ako su pravi markiranti). Špringer diže divljač kada je oseti i nađe, ne čeka vodiča. Zbog toga mora raditi „pod puškom“, ne dalje od 20-25 metara od vodiča. Oni su vezani za vodiča, urođeno (dugogodišnjom selekcijom) rade oko njega, manji su i imaju kraće noge te ne stignu daleko kao ptičari i traže u svim pravcima, veoma detaljno, i to ne samo direktan miris divljači nego niskim nosom i njen trag te nemaju prilika da odu dalje. Ali se desi, posebno kod srčanih pasa kao Maxa. Obukom se to uradi, kako, to je tema za neki drugi članak. Englezi imaju svoju školu obuke za svoje pse. U principu se sa englezima, pa i špringerima radi „mekše“, sa manje prinude. 

Najveći je problem kod špringera ne dozvoliti da ode van puške po tragu, posebno kada ga ne vidiš i digne divljač van dometa vaše puške. Ja sam kod Maxe koristio nekoliko puta teletakt za to. Priča se kako vodiči ne koriste teletakt, ali to liči na ono „pričaju o vodi a piju vino“. Retko koji vodič, posebno koji ima više pasa i radi sa njima ozbiljno, ne koristi teletakt. To je odličn pomoćno sredstvo, samo treba znati kada i kako se koristi: prvo pas mora da navikne da nosi to oko vrata da ne poveže teletakt sa kaznom, zatim pas mora biti naučen komandi, da zna zašto je zaslužio neprijatnost, a treće vodič mora biti skoncentrisan i da zna zašto i u kom momentu da koristi teletakt.

Sa ta dva psa, Bjankom i Maxom sam okusio lov sa psima u paru. Posebno je interesantan sa špringerima. Maxa je tražio brže, Bjanka sporije ali detaljnije, u manjim izletima na stranu, bliže meni i bili su odličan par, retko je ostajalo nešto iza njih.

Tako smo lovili desetak godina, imalo bi tu puno da se priča, i njihovo vreme je prošlo. Iz njihovog parenja sam odgajio šest legala špringerčića. Obično šest u leglu. Poneko štene sam prodao, većinu poklonio. Nikad nisam bio neki veliki trgovac, cilj mi je bio da raširim malo rasu, da pusti korenje kod nas. Poslednje leglo već nisam imao kome ni da poklonim. Nije bilo u to vreme puno interesanata za špringere. Među njihovim potomcima je bilo odličnih radnih pasa, Maxa je bio dobar priplodnjak i prenosio svoje osobine.

Jedno muško štene sam ostavio sebi, Belog Cara od Srbobrana, to je možda bio i jači pas od Maxe. Ali je bio alfa mužjak, dominantan kao otac, i čim bi se u lovu našli zajedno oko neke divljači, aporta, sukobili bi se i potukli bi se, morao sam da ga otuđim. Jedna dobra kujica mi je ukradena, jedna stradala od metka u lovu. Sreća ostala je dobra kuja kod drugara Stevice iz Progara pa smo sačuvali tu liniju. Bio sam nabavio jednog dobrog mužjaka iz Italije, ali je i on nestao iz boxeva. Duga priča.

Moji špringeri danas

Posle ta dva špringera su nastupile 3-4 sušne godine. Probao sam sa psom čiji je otac uvežen iz Finske, ništa, lep ali lenj, više sam ga ja molio da traži nego što je on imao volju. Kakav stres posle Maxe i Bjanke! Pa sam kupio kuju iz Loznice, oni imaju brojnu populaciju dobrih lovnih špringera, koja je imala među precima Belog Cara i Maxu, al nije to bilo to. Da je magarac nije, al daleko je to od konja!

Ali ja sam se već zaljubio i vezao za špringere i bez njih nisam mogao.

I onda 2012. stiže novi mužjak iz Engleske, otadžbine špringera. Opet preko predobrog Miluna i njegove ćerke. Nije lako uvesti – doneti psa iz Engleske. Hardley Harri, po naškom zvani Roko.

 Svi Milunovi psi su se zvali Roko, to je bila mantra, valjda zbog borbenog Rokija Marćana, čuvenog boksera. Ponovo otac FTCH šampion, Saturn Spirit. Englezi su šampioni selekcije. Svi njihovi radni psi su tri koplja ispred ostalih. Jedino im ne mogu oprostiti što su razdvojili radne i izložbene pse u lovačkim rasama. Tako da je Harri zvani Roko ispao poružan, zamalo da se okrenem i pobegnem kada sam ga prvi put ugledao. Ali kada je počeo da radi i lovi mnogo mi se prolepšao i više mi ne smeta njegov izgled. Nije bio ranostasan, ali je u drugoj godini postao klasa: tipičan englez, brz, ogromne volje, neviđeni aporter, obožava vodu. 

Ja sam malo odmakao u godinama, u lovištu više nismo lovili prepelice, ni svinje pogonom da se na to nauči, al za to smo lovili fazane i fazane na poligonu kol`ko hoćeš. Roko je postao expert za lov fazana. 70-80 posto fazana on donese (još je živ, hvala bogu i lovi samnom) i većinu digne. Klikeraš je kao i svi špringeri, brzo uči, privržen. Isto je dominantan, ali za nijansu slabiji od Makse.

Pa sam onda nabavio kuju iz moje linije, stare linije koja vuče poreklo od Maxe i Bjanke. Ima tu u njenom rodovniku i naših, lepših pasa, ali dominira Maxa. Zove se Hajdi od Srbobrana (od Srbobrana je moja odgajivačnica).Trobojku, lepu kao slika. To mi je najlepši špringer u životu. Nije filed trial trkač kao englezi, ali ima izuzean nagon za lov i obožava vodu. Nekada je takav pas i bolji za lov. Razvila se u dobrog aportera, ali je to bilo teško uz Roka koji do svake divljači stiže prvi. Pa sam lovio opet sa dva špringera. 

U međuvremenu sam otišao u mirovinu (posle 41,5 godina rada u lovstvu), ali i dalje idem u lovište gde sam radio kada su lovovi na fazane da pomažem sa mojim psima. Zasad su nezamenljivi, iako i u lovištu ima 4-5 špringera. I normalno lovim za sebe, sa mojom grupom u lovačkom društvu. Često me zovu u goste, imam široki krug „lovačkih i kerećih“ prijatelja koje sam stekao za ovih 50-ak godina.

Moji špringeri su imali i poneku falinku u obuci. Tako smo lovili i takvi psi su trebali. Jedno vreme smo lovove naplaćivali po ulovljenom fazanu. Pa smo puštali pse da trče za svakog ranjenog fazana, ili onog koji slabo leti, što je kvarilo njihovu disciplinu. Al ako uhvati tri takva fazana 30 eura u kasu! Jer od špringera se traži sledeće: da radi pod puškom, da na poletanje ostane miran (najbolje sedne), da dobro aportira i da je upravljiv. Drugo kada pas ili psi love za pet ili deset ljudi, oni drugačije traže nego kada love samo za vas. Ali sam ja uvek gledao da moji psi dosta love samo samnom, za mene, i da shvate kada mi lovimo sami, a kada je to „komercijala“. I shvataju oni to.

Na kraju sam 2018. uzeo još jednu ženku, Vendi. Po ocu italijansko – engleska krv, i to kakvi englezi preci! Buccleuch Pepper i Annickview Brezze (tri puta zaredom pobednik engleskog i irsog šampionata za špringere)! Po majci unuka mog Roka, engleza, ima Tatarnice pse, Kinga. Ko prati špringere taj zna kakva je to krv. I to sam, prvi put u životu, dobio štene na poklon od mog predobrog druga Ivana Simovića! Obično sam ja davao. Pario je svoju kuju sa mojim Rokom i dopalo mu se šta je dobio i eto, ponudio mi štene. Nisam mogao da odbijem.

Vendi je veoma je interesantna kuja, engleski stil, velika volja, aport, radi prirodno pod puškom, mnogo je vezana za mene. I banka gena.

I tako sada lovim sa tri špringera. Dobro su „ukompovani u tim“, svako ima svoju ulogu: Roko paja napred kao tajfun, iza njega Hajdi nešto sporija, a Vendi ispred mene detaljiše, glavom skače u koprivu i kupinu. Vodljivi, pristojno obučeni. Malo šta divljači ostane gde oni prođu. Jedino što ne valja je što sam ja sve stariji. Umorim se, a oni se tek razradili. Ali se trudim, nema nedelje da dva puta nismo na terenu, i psi su stalno samnom. Razmišljam da smanjim brojnost, ali još da naparim jednom obe moje kuje, pa da vidimo. Bilo bi dobro kada bi unuk nastavio uzgoj, imao bi solidan početni materijal i od koga da uči. Jer teško je u jednoj generaciji stvoriti dobru i ujednačenu liniju (sem ako nisi engleski lord)!

Vidim da polako raste broj špringera koji love u Srbiji i to me raduje. Posebno što mladi ljudi vode i gaje špringere. Osnovan je klub ljubitelj špringera, sve više su na netu, Facebooku….Postepeno stižemo do 100 registrovanih štenadi u godini što je velik pomak u odnosu na 30 kada sam ja započinjao.

Ja sam uspeo da u mojoj sredini popularizujem i raširim špringere. Mnogi koji su imali priliku da vide kako rade špringeri postaju njihovi ljubitelji. U Pančevačkom Ritu i okolini ima dosta špringera, većinom od mojih pasa U mojoj grupi od osam lovaca sedam drže pse, samo jedan nema špringera ali će i on preći u špringeraše. Lepo izgleda kada krenemo u lov kao grupa sa osam špringer španijela, i to sve dobri radnici. Ljudi uviđaju njihove kvalitete za savremeni lov, iako je mnogima teško da se odreknu markiranja pasa ispred divljači. Nadam se da sam barem malo pomogao popularizaciji i širenju rase u Srbiji jer malo ima radnih pasa koji nemaju u rodovniku nekog od pasa iz moje linije.

Za kraj

Moram reći špringeri imaju svoje mane kao svi drugi psi. Duga dlaka i duge uši zahtevaju redovno održavanje. Zbog niskog držanja glave se oči često napune semenjem korova i upale. Morate ih držati pod puškom, inače umeju da navuku vaš bes i negodovanje kompanjona u lovu. Radni špringeri, kao moji, imaju kraću dlaku, inače oni lepotani sa zastavicama do zemlje nakupe toliko čička da je to propast, zimi se nahvata blato i sneg među prstima i to ih usporava. Po naravi su pomalo dosadni – traže stalnu pažnju i da su stalno uz vas. I aktivni su beskrajno, lovili bi svaki dan. Trebaju aktivnog i okretnog lovca.

Za kraj hoću da kažem da sam daleko od tvrdnje i uverenja da su špringeri najbolji psi na svetu za lov. Zavisi šta lovite, kako lovite, gde lovite i kakav ste čovek. Nemački ptičari su bez premca kao svestrani psi, ali kod nas ih malo ko koristi  svestrano. Danas je izbor pasa daleko veći, dostupne su mnoge rase, ima pasa za svakog čoveka i svako lovište. Postepeno se probijaju alternativne nove rase kao epanjeli, retriveri, minsterlanderi, vajmarci kao i špringeri….Moja je teorija da nema najbolje rase, samo dobrog i lošeg psa. 

Ali za lov kako se danas odvija, u većini, lovišta gde se lovi fazan koji se krije u gustišima i divlja patka u ševarima su špringer španijeli pravi izbor. To je izuzetno stara rasa, prvi put se spominje u analima za vreme rimskih pohoda na zapad, gajena već u  X veku, i  starija od svih rasa iz VII FCI grupe, selekcionisana izvorno za lov sa mrežama i sokolovima, ali kao da je stvorena baš za savremeni lov fazana. 

Ima izuzetno dobru narav, privržen je, dobar kao porodičan pas, malog gabarita, voli decu a ima lovačko srce i energiju kao malo koja rasa, odličan aporter i pas za pokriveni teren i vodu.

 

 Tekst i foto: Torma Laslo

 

 

 

 

Search